Svaka zahvalnost koju sam ikada u svom svesnom periodu izrekla ili napisala sadržala je zahvalnost što imam svoju divnu decu: Pavla i Jovanu.
Verujem da naša deca biraju nas i moja je zahvalnost njima na tom izboru neizmerna. Koliko je to poverenje da izaberete nekoga za ceo život, za bezuslovnu ljubav, podršku i posvećenost? Ujedno je ogromna privilegija biti izabran. Moja je privilegija što su mi dali tako divan zadatak i što su omogućili da ispunim svoj san koga sam bila svesna već sa svojih 15 godina, da imam decu i budem majka. Oni imaju svoje lekcije i učiće ih iz svog izbora roditelja.
Jedan događaj juče pokrenuo me je da pišem o temi iz svog ugla. Naglašava svoj ugao ili „mapu“ jer oni koju budu čitali tekst mogu sa mnom da se slože, mogu da se „pronađu“ u njemu i može svakome biti neizmerno dosadan i sve je to ok. Zato je ugao moj, a reakcija vaša.
Vratila sam se sinoć sa jednog lepog događaja na kom se okupljaju ljudi koji, reklo bi se, pripadaju istoj niši, ili žele da ovaj svet učine boljim mestom za život. Otud i ja tamo. Moja ćerka legla je pored mene da joj čitam „Palčića“. Nakon što sam pročitala knjižicu, neprimetno sam skliznula u san. Začula sam neki škljoc i videla nju kako se vraća u krevet. Na moje sneno pitanje šta se dogodilo, moja bezmalo petogodišnja ćerka rekla je: „Ugasila sam sveklo.“ Osmehnula sam se, zagrlila je i poljubila i više se ničega ne sećam do 4.20 sledećeg jutra.
Zbog snažne energije koju sam, kao i obično usput ponela sa sobom sa pomenutog događaja, nisam više mogla da spavam. Uzela sam telefon i videla da ima još budnih iz ekipe. Onda je krenuo roller coaster. Počela sam da čitam tekstove on-line magazina RYL i slobodnim izborom nalazila sve divne reči i tekstove. Želela sam da spavam ali sam se prisećala koga sam sve srela, šta sam sve čula, na šta sam sve reagovala prethodne večeri…neće san na oči, a ja bih da ipak malo spavam. Okrenem se prema njoj, a ona spava „kao beba“. Zapitala sam se…šta je to toliko važno da ti ne da da spavaš ovako bezbrižno kao ona. Čime se sve to mi opteretimo u ovom životu pa ne možemo da budemo mirni kao oni i da li je sve to drugo toliko važno da ne može da sačeka do jutra? I znam, to je bio ovaj tekst i želja da pišem o tome koliko sam srećna i duboko, iskonski radosna. Za to i ne treba neki razlog ili povod, a još imam i mnogo razloga.
Jedan kratak razgovor sa prilično mlađom ženom od mene i još nekoliko nas u datom momentu za stolom, pokrenuo me je da ponovo promislim o svom pogledu na majčinstvo. Danas znam, da se nisam ostvarila kao majka, verovatno bih bila tužna ili bih našla način da budem majka, bez obzira na biološku opciju.
Moja je preporuka svakoj ženi, koja to želi, da nađe način da postane majka jer to oplemenjuje, pravi totalno tumbanje u prioritetima i pokreće na mnogo različitih načina u odnosu na ono pre toga. I svakoj bih mladoj ženi rekla da ne gleda šta ko ima od poseda, već da prepozna genetski materijal koji će biti u stanju da bezuslovno voli u svom detetu. Možda nema baš savršenog partnera, možda ne mora to ni da bude ali može da bude idealan otac. Možda je i savršen partner i treba mu mali podstrek. Dovoljno je da tvoja i njegova DNK stvore novu DNK, jedinstvenu i neponovljivu, a to nema veze sa tim šta poseduje.
Moje dve trudnoće bile su predivne i iako sam imala ogroman, doslovce ogroman stomak, ništa mi nije bilo teško, štaviše. Ipak, razlike su postojale. Tokom prve trudnoće sam se iz devojke polako transformisala u ženu dok sam drugu trudnću nosila već kao mama. Imala sam tu sreću da sam tokom obe trudnoće mogla neometano da radim i putujem.
Međutim, prvi porođaj je bio moja velika lekcija. Bilo je „za malo“ i sve je dobro prošlo, ali o tome drugi put. Period posle prvog porođaja bio je dug. Mislila sam da sve moram sama i tako oblikovala svoje okruženje da sam ostala sama i nemoćna da išta promenim. I kakvo uživanje? Bila sam bleda ko krpa, neispavana i gladna jer je moja beba plakala skoro 4 meseca, a ja sam mislila da „moram ja to“. Kad je imao 10 meseci, ostali smo sami par dana. Bio je divan plavooki dečarac. Ležali smo na krevetu i pogledala sam ga i tek tad svesno rekla: „Hej, pa ja sam ti mama!“ I konačno sam tada, na toj liniji promene, prihvatila novo stanje, novu sebe i srećnog i zdravog njega – svog sina.
Već kada sam osetila da želim i drugo dete, bila sam majka, potpuno spremna da opet prođem „carski rez“, da me boli i da mi to nije bitno, ali i da ne budem ni sama, ni gladna. I tako se sve i namestilo. Neuporedivo lakši porođaj, beba koja jede i spava i divan nepune četiri godine stariji brat i četvoročlana, mlada porodica.
Njima sam uvek lepa, kao i oni meni, njima sam uvek dobra i najbolja, kao i oni meni i njihov izbor nas kao roditelja i mene kao majke je sigurno njihov ispravan izbor. Ovog momenta ja ne znam kakav će biti njihov tinejdžerski period, niti kako ćemo ovo ili ono, niti kakve će izbore praviti u svom životu. Želim da budem svaki dan ovde i sada, sa njima, a o tome ću misliti sutra. Potpuno sam sigurna u to da su oni moji veliki učitelji i neizmerno sam zahvalna na tome.